Naša sugrađanka Zorica Stefanović (32 godine) je master učitelj i diplomirani trener karatea. Ima crni pojas, prvi dan, a našu decu uzrasta od 4 do 14 godina, trenira već 8 godina. U njenoj grupi uglavnom je podjedank broj dečaka i devojčica, ali bilo je perioda kada su na treninge dolazile uglavnom devojčice. Trenutno njene treninge pohađa 35 mališana, koji treniraju u grupama. Ovo je i maksimalan broj polaznika, jer sala ne može više zainteresovnih da primi.
Karate sam počela da treniram u šestoj godini, u inat svojoj majci koja je želela da budem balerina. Trenirala sam marljivo u školskoj sali, u velikoj grupi dece. U međuvremenu sam se bavila košarkom i folklorom, ali od dvanaeste godine počinjem ozbiljno da se bavim karateom. Završila sam srednju ekonomsku školu u Alibunaru, gde sam i ostala samo zbog karatea. Najpre sam upisala hemijsku školu u Vršcu, ali tamo nije bilo odgovarajućeg kluba u kome bih trenirala. Srednju školu sam završila usput, a karate mi je bio na prvom mestu. Radnim danima sam trenirala po dva puta i išla u školu, a vikendom sam se takmičila. Trener Miloje Pavlović, je moj uzor i veliki izvor informacija i dan danas. Bila sam u reprezentaciji koju sam napustila nakon povrede. Kasnije sam upisala sportsku akademiju, udala sam se i rodila dvoje dece. Od tada se više nisam takmičila, ali sam iskreno želela da svoje stečeno znanje i veštine prenesem deci u Banatskom Karlovcu. Posedovanje crnog pojasa nije bilo dovoljno za rad sa decom tako da sam prvo upisala učiteljski fakultet u Vršcu, a nakon toga sam završila i školu za trenera.
Zorica nam je istakla da je za sve njene polaznike školskog uzrasta uslov da treniraju i odličan uspeh u školi. Svakog tromesečja i polugodišta, polaznici karatea moraju da donesu potvrdu o uspehu iz škole, sa potpisom roditelja, jer je to preduslov da nastave sa treninzima i takmičenjama. Onda ne čudi što mališani pored odličnih ocena ređaju i medalje na takmičenjima.
Z.S. Deca koja treniraju kod mene su vrlo uspešna i jako sam ponosna na njih. Pre svega ja sam njihov prijatelj, ali sam vrlo stroga kada radimo, jer ova veština borbe mora da poznaje disciplinu, pa ih od starta tako i vaspitavam. Kada deca uđu u salu treba da shvate sve kao igru, ali i da igra ima pravila koja moraju da se poštuju. Treninzi su prilagođeni uzrastu, pa svaka grupa ima određene vrste treninga. Sposobni su. Takmičimo se na državnom nivou. Naučili su kate i prošli su na Banatskom zonskom takmičenju, a dalje idu na Vojvođansko zonsko takmičenje, pa na državno nakon čega će nastupiti na Balkanskom prvenstvu za decu. Imamo borce i kataše. Uglavnom se do desete godine rade kate, borbe sa zamišljenim protivnikom, nakon čega se ulazi u prave borbe.
Treniramo u prostoriji stare osnovne škole i imamo odličnu saradnju sa Dušanom Bogdanovićem, direktorom osnovne škole „Dušan Jerković“ u Banatskom Karlovcu. Mi smo taj prostor potpuno adaptirali i prilagodili ga svojim potrebama. Zgrada je veoma stara, dosta ruinirana, ali ipak uspevamo da treniramo u dobro prilagođenim uslovima.
Najveću pomoć pružaju roditelji dece koja treniraju, ali takođe imamo podršku i pomoć privrednika i privatnika. Jako dobru saradnju imamo sa opštinom Alibunar i Sportskim savezom opštine koji nam uvek izlaze u susret. Najveći problem su pripreme za decu koje su neophodne za odlazak na viši nivo takmičenja, a pri tome su skupa, pa uglavnom troškove dele klub, roditelji i ostali. Oprema je takođe skupa. Iz svih ovih razloga mnogo nam znači bilo kakva pomoć.
Trenutno imam petnaestoro super talentovane dece predškolskog i školskog uzrasta. Neki od njih su Luka Terzić, Lena Ciganović, Strahinja Kosanić, Nikola Ćubić, Lana Lapčević, Trifon Klaudio…
Podrška je neophodna jer deca, uglavnom, napuste karate kada krenu dalje u srednju školu, koja logično predstavlja priortet. Tako mnogi talenti ne iskažu sav svoj potencijal. Zoricina želja je da deca iz njene grupe nastave da treniraju i postignu zavidne rezultate. Takođe ističe da je bavljenje ovim sportom bitno, jer zbog loše ishrane, sedenja za kompjuterom deca često imaju problema sa skeletnim i mišićnim sistemom. Zorica u dogovoru sa lokalnim pedijatrom na svojim treninzima uspeva da pomogne takvoj deci i približi im sport kao jako bitan za njihov rast i razvoj. Ima ozbiljne planove sa svojim polaznicima, a za kraj nam je rekla:
Z.S. Planiram najpre da usavršavam sebe. Mi treneri imamo dva obavezna seminara godišnje na kojima mnogo naučimo od starijih i iskusnijih trenera. Kao što sam rekla, najveću podršku i pomoć u radu mi pruža moj trener, Miloje Pavlović koji ima više od 35 godina iskustva. Nadam se da ću jednog dana biti takva podrška i svojim mališanima.
5,753 total views, 2 views today
